Prave biljke senke su samo one koje ne podnose neposredno sunce, čak ni zimi. To su pre svega biljke koje nemaju zaštitnih delova čiji je zadatak sprečavanje ishlapljivanja. Već njihova spoljašnjost pokazuje da nemaju posebnih zahteva u pogledu svetlosti. Obično su im listovi nežni, meki, veliki, bogati hlorofilom i zato tamnozeleni, ili su bogati obojenim zrncima (hromoplasti) i vrlo lepih boja (posuti tačkama, pegavi ili baršunaste površine) npr. kaladijum ili maranta. Često im je lisna površina naborana, kako bi što većom površinom mogla iskorištavati svetlost (npr. afrička ljubičica).

Nedostatak svetlosti odraziće se i kod biljki senke i to nenormalnim rastom, pa se izdužuju i rastu u visinu. U pretamnom prostoru biljni izdanci su tanki i izduženi, listovi maleni, međučlanci veliki. Takve biljke imaju premalo lisnog zelenila, bledozelene su a izdanci im rastu u smeru izvora svetla. Ova pojava poznata je pod nazivom fototropizam. Iz tog razloga sobne biljke (npr. Begonia rex) iskreću svoju lisnu površinu prema prozoru.

Kod Saksijskog bilja sa visećim rastom (npr. Scindapsus) vrhovi izdanaka su okrenuti prema svetlu, bledi su i izduženi. Lepo obojeni listovi gube pravu boju (npr. Maranta), a blede i cvetovi. I sjaj boje zavisi od jačine svetla. Ona će biti izražajnija ako biljke donekle zasenimo. Što je senka veća, to će se boja više gubiti i, konačno, potpuno nestati. Dobro odmerena količina senke koristi biljkama koje uzgajamo u sobi, a još više onim biljkama u stakleniku. Naravno, zasenjivanje prilagođujemo godišnjem dobu. Zimi zasenjujemo biljku samo za vreme sunčanih dana i oko podneva, u prelaznom ( jesen-proleće) vremenu zasenjujemo nešto više, a leti čitav dan i to potpuno, ali opet u zavisnosti od biljne vrste. Na taj način postižemo kod tulipana i narcisa dužu stabljiku, a kod karanfila i gerbera-veći cvet. Preterano zasenjivanje smanjuje čvrstinu stabljike i intenzitet boje cveta. Ako nismo pravilno procenili koliko svetlosti treba neka biljka, nastaće smetnje u asimilaciji i prehrani, te će slediti unutrašnja (nevidljiva) i spoljašnja (vidljiva) oštećenja.

Štetno je i često okretanje saksijskog bilja sa željom da se biljke razviju podjednako na sve strane, jer im tako neprekidno menjamo jačinu svetla.

Neke se biljke odupiru tim naglim promenama odbacujući lišće, izdanke ili cvetove. Promene mesta ne podnose npr. kamelija i zigokaktus, a ako to ipak učinimo, odbaciće pupoljke. Za zametanje pupoljaa kod ovog kaktusa povoljna je dnevna dužina svetlosti manja od 12h. Ako dnevna svetlost traje duže, kaktus neće cvetati, tek možda ako dan veštački skratimo potpunom senkom.

Osim spomenutog fototropizma postoji i geotropizam-pojava da usled delovanja zemljine teže, korenje raste prema središtu Zemlje. Ako saksijsku biljku stavimo u vodoravan položaj, biljni će se izdanci pokušati zaokrenuti prema gore, a korenje će slediti istu zakonitost, ponovo krenuti smerom Zemljine teže. Takve promene smera (negativni ili pozitivni geotropizam) usporavaju rast biljke ili čak može doći do prestanka cvetanja...zato saksije ne smemo postavljati u kosi položaj.

SUTRA SLEDI >> SAVET No_03 _4.09.2013.
Biljke dugog i kratkog dana